Dijagnoza epilepsije

KAKO SE POSTAVLJA DIJAGNOZA EPILEPSIJE

Povod za postavljanje dijagnoze epilepsije je najčešće pojava drugog epileptičnog napada. Važni podaci i ispitivanja za postavljanje tačne dijagnoze su sledeći:

1. Pouzdano svedočenje očevidaca napada je vrlo značajno, jer osoba koja dobije napad obično ne zna šta se sa njom dogodilo u toku napada i da li je napad uopšte imala.

2. Pregled krvi određuje opšte zdravstveno stanje osobe i isključuje mataboličke poremećaje za uzroke epileptičnih napada.

3. U slučaju da lekar posumnja da je uzrok epilepsije strukturna promena u mozgu, traže se specijalni pregledi mozga kao što su skener –CT i magnetna rezonanca-MRI.

4. EEG-elektroencefalogram, meri električnu aktivnost mozga i ima važnu ulogu u dijagnozi i praćenju epilepsije. Treba imati na umu da urdni EEG nalaz ne isključuje epilepsiju potpuno, a ima veoma izmenjenih EEG nalaza gde epilepsije nema.

 

Klinička obrada pacijenata sa epilepsijom ima izvesne specifičnosti u odnosu na anamnezu, kliničke preglede i dopunska dijagnostička ispitivanja, i uvek je važna sistematičnost u primeni ovog metoda.

Anamneza uvek, kada je to moguće, treba da bude autoanamneza (podatke koje saopštava pacijent) i heteroanamneza ( podatke koje daju bliske osobe, očevidci dogadjaja). Kod osoba sa epilepsijom jako je važno da se saznaju podaci o tipu napada ( jedan ili više tipova napada), kao i stanje odah nakon napada. Opisivanje napada zaslužuje posebnu pažnju, kao i na faktore koje su mogli da provociraju napade. Uvek je potrebno dobiti tačne podatke o prethodnom lečenju pacijenta, da li već uzima neke lekove, da li je redovan u uzimanju terapije.

Podaci u vezi lične i porodične anamnrze su jako važni jer mogu da ukažu na etiologiju epilepsije, u svakom slučaju dobro postavljena pitanja , zahtevaju pre svega odlično poznavanje simptomatologije epileptičnih napada ali i drugih paroksizmalnih neepileptičnih dogadjaja.
Klinička opservacija napada je uvek bitna za dijagnozu, naročito kod rezistentnih tipova napada, tom prilikom se obavlja video-EEG nadgledavanje.

Neurološki pregled je uvek od bitne važnosti, posebno kada se sumnja na parcijalne motorno krize (simptomatska forma epilepsije).
Somatski- internistički pregled takodje je važan u smislu otkrivanja nekih sistemskih poremećaja koji mogu biti povezani sa epilepsijom.
Psihički status je veoma bitan, posebno se obraća pažnja na stepen psihosocijalne prilagodjenosti.
Kod svih pacijenata sa epilepsijom, na osnovu kliničkog pregleda i obavljenih dopunskih ispitivanja, dijagnoza se postavlja u tri nivoa. Prva je uvek etiološka, druga je dijagnoza tipa napada, a treća podrazumeva postojanje sindromske dijagnoze.
Sindromska dijagnoza je uvek bitna u prognostičkom smislu bolesti.

 

Elektrofiziološko( EEG – ispitivanje), podrazumeva ispitivanje električne moždane aktivnosti.
Standradno EEG- ispitivanje uz elemente provokacije (hiperventilacija, fotostimulacija, otvaranje-zatvaranje očiju) kao i EEG- ispitivanje nakon parcijalne ili kompletne deprivacije spavanja.
Neuroradiološko ispitivanje mozga, potvrdjuje postojanje eventualnih strukturnih promena. Podrazumeva primenu CT- endokranijuma, MR-.endokranijuma, sepktroskopsa emisiona tomografija (SPECT), kao neinvazivne metode ispitivanja.

 

Kompjuterizovana tomografija mozga CT-endokranijuma

Kompjuterizovana tomografija mozga je neinvazivna, osetljiva metoda kvantitativnog odredjivanja apsorpcije fotona u malim zapreminama tkiva, u bilo kom delu tela.
Vrste patoloških nalaza CT-a u bolesnika sa epilepsijom su raznovrsne, jedna od najčešćih je atrofija mozga ( u oko 50% slučajeva).
Atrofija mozga krupnijeg stepena, česta je kod dece sa epilepsijom, diferencijalno dijgnostički, posledica ranog, intrautirnog, oštećnja mozga.
Fokalna atrofija, kao i porencefalija, mogu da nastanu kao posledica prenatalnog, odnosno kongenitalnog oštećenja mozga.
Kongentilane anomalije ( shizencefalija, kongenitalni hidrocefalus, hemiatrofije) imaju
karakterističan opis na CT-u.
Agenezija korpus kalozuma, ( parcijalna), je čest nalaz kod osoba sa epilepsijom.
Neoplazme na CT-u se pokazuju kao mase koje zauzimaju prostor, imaju različitu gustinu od drugih tkiva, i razlikuju se od normalnog moždanog tkiva.
Najčešće neplazme u bolesnika sa epilepsijom su gliomi, meningeomi, hamartomi,
posle primene kontrasnog sredstva, atenuacija se pojačava kod glioma, meningeoma,
metastaza ali ne i kod hamartoma.
Epidermoidi se prikazuju kao mase niske gustine,bez okolnog edema, ponekad sa kalcifikacijama i pojačanjem kapsule posle i.v. aplikovanja kontrasta.
Fakomatoze u slučaju tuberozne skleroze su evidentne još u ranom uzrastu( 18 meseci života), tada je moguće da se postavi dijagnoza epilepsije.
U slučaju neurofibromatoze CT je metoda izbora za dijagnozu intrakranijalnih tumora koji mogu da budu multipli.

Odnos CT-promena i Tip Epileptičkih Kriza

tip epileptičkih kriza abnormalni CT(%)

1.primarno generalizovane krize 11%
2.parcijalne krize 63%
3.sek.generalizovane krize 61%
4.postraumatske krize 80%

 

SPEKTROSKOPSKA EMISIONA KOMPJUTERIZOVANA TOMOGRAFIJA
( SPECT)
Cerebralni SPECT je neinvazivna dijagnostička metoda gde se CT skeniranje obavlja 10-30 minuta nakon i.v. aplikacije kontrastnog sredstva, uz neophodnu upotrebu scintilacione rotirajuće kamere Pruža bolju lokalizaciju regionalnih, odnosno fokalnih promena ali ipak zaostaje za nalazom na MRI-u.

 

MAGNETNA REZONANCA (MR)- MOZGA

Dijagnostička vrednost MR mozga odavno je poznata. Značajne su prednosti u odnosu na CT, i to u smislu boljeg prikazivanja bele mase, sadržaja zadnje fose, kičmene moždine i mezijalnih temporalnih režnjeva. U tom smislu se od neuropatoloških promena bolje prikazuju demijelinizacije, infarkti mozga, neki tipovi miždanih tumora.
MR –pregled mozga otkriva u preko 70% slučajeva mezijalnu temporalnu sklerozu, koja je često uzrok rezistentne epilepsije temporalnog režnja.
MRI je metoda izbora za otkrivanje veoma diskretnih poremećaja neuronske migracije, koja je često udružena sa rezistentnim epileptičnim napadima, kao i drugim neurološkim deficitima.

 

Indikacije za magnetnu rezonancu (MR):
1.obolenja bele moždane mase,
2.CT nalaz na osnovu koga se sumnja na postojanje izodenznog tumora,
3.mali procesi u blizini baze lobanje (akustički neurinom, mikroadenom hipofize)
4.malformacije mozga,
5.sumnja na trombozu venskih sinusa,
6.kranicerebralne malformacije
7.preoperativno prikazivanje velik tumorskih masa, naročito u srednjoj liniji

 

NEUROPSIHOLOŠKO TESTIRANJE

Neuropsihološko testiranje je takodje jedna od dopunskih dijagnostičkih metoda za procenu epilepsije, koje se može dopuniti procenom psihosocijalnih problema pacijenata sa epilepsijom.
Utvrdjivanje selektivnih neuropsiholoških deficita i pojedinačnih podskorova skale za inteligenciju istog bolesnika može da ukaže na postojanje selektivnih neuropsiholoških deficita, kao što je poremećaj pamćenja, perceptivno-motorne sposobnosti, brzina mentalnog procesiranja i pažnje.
Pacijenti sa različitim vrstama epileptičnih napada pokazuju više neuropsiholoških deficita nego oni kod kojih se takva aktivnost ne registruje.Ispadi na testovima za kogntivno funkcionisanje postojali su u vremenu koje je neposredno prethodilo ili se poklapa sa periodom izbijanja supkliničkih epileptičnih paroxsizama.
Greške na verbalnim testovima su češće kada su u pitanju fokalne epileptiformne promene iznad leve hemisfere.
Odnosi izmedju neuropsihološkog funkcionisanja i promena osnovne aktivnosti takodje je ispitivana.
Spora dominantna aktivnost od 7-7,5 hc bila je udružena sa slabijim neuropsihološkim funkcionisanjem i problemom pažnje.
Ako su spori talasi udruženi sa epileptiformnim promenama na EEG-u narušenje neuropsihološkog funkcionisanja je veće.

 

BIOHEMIJSKA ISPITIVANJA

Biohemijska ispitivanja krvi i telesnih tečnosti su vrlo retko od dijagnostičkog značaja u bolesnika sa epileptičnim krizima, ali mogu da dokažu dijagnozu kod pacijenata sa krizama svesti usled hipoglikemije, hipokalcijemije, i drugih sistemskih i elektrolitnih poremećaja.
Kada se sumnja na nasledne neurometaboličke bolesti radi se metabolički skrinig urina.
Kod pacijenata sa epilepsijom osnovna biohemijska ispitivanja su neophodna pre uvodjenja osnovne antiepileptičke terapije ali i u toku samog lečenja, naročito kontrolni pregledi jetre, hepatogram, kako bi se otkrili i eventualni sprečili neželjeni efekti lekova.