Epilepsija i poremećaji ponašanja

 

Savremena ispitivanja su potvrdila činjenicu da je povećana učestalost poremećaja ponašanja kod osoba sa epilepsijom, naročito kod dece i adolescenata.Smatra se da je ovaj problem dva puta češći kod dece sa epilepsijom nego kod drugih nenuroloških bolesti,odnosno četri puta češći u odnosu na opštu populaciju.
Poremećaji ponašanja u dece i adolescenata sa epilepsijom zastupljeni su naročito u slučajevima gde je epilepsija udružena sa cerebralnim lezijama kao i u uslovima sa lošim porodičnim funkcionisanjem.
Smatra se da udruženi psihijatriski problemi kao i problemi izmenjenog ponašanja postoje kod 26% dece sa epilepsijom.

Od neurobioloških faktora koji dovode do poremećaja ponašanja često se navode moždane traume, topografija i lateralizacija lezija, vreme kada se pojavio prvi napad, tip napada kao i učestalost napada.
Takodje je poznato da izvesni lekovi dovode do nastajanja bihejvioralnih promena u pacijenata sa epilepsijom, kao na primer fenobarbiton i benzodiazepini,koji često dovode do razdražljivosti i hiperkinetičnosti kod male dece sa epilepsijom.

Česti su uticaji valproata, karbamazepina i lamotrigina na bipolarne-afektivne poremećaje.
Psihosocijalni faktori su od izuzetne važnosti u nastajanju elemenata izmenjenog ponašanja. Stresogene situacije u porodici (alkoholozam kod roditelja, fizičko maltretiranje dece, razvod roditelja) kao i loša komunikacija unutar porodice predtstavljaju faktor okidač za pojavu depresije u mladih sa epilepsijom.

Stav osobe prema svojoj bolesti, naročito ako je negativan, udružen sa smanjenim samopoštovajem i depresivnim simptomima.