O Epilepsiji
EPILEPSIJA KROZ ISTORIJU
Shvatanja o epilepsiji menjala su se kroz vekove.
Najraniji zapis u kome se može prepoznati epilepsija je Hamurabijev
zakon iz 2080 gpd p.n.e.
Stari Grci su epilepsiju nazivali ‘’ sveta bolest’’ , a Hipokrat je
prvi veliki lekar koji je 400 god.p.n.e. dao opis ove bolesti i shvatio
da je to problem u funkcionisanju mozga.
Grci su takodje znali da je epilepsija ‘’grč celog tela sa poremećajem
mnogih funkcija’’.Pravili su razliku izmedju prodroma,aure i znali su
da bolest može biti nasledna.
Rimska medicina se uglavnom bazirala na Grčkoj, Galen poznati lekar
iz tog perioda, ostavio je mnoga pisana dokumenta. Razlikovao je ‘’velike
napede’’, ‘’žarisnu epilepsiju’’, takodje je opisivio i početak napada
iz drugih organa, najpre iz želuca koji su delovali preko mozga.
U Evropi je 1815.god otvorena prva specijalna bolnica za osobe sa epilepsijom,
da bi u toku 19.veka mnoge zemlje zapadne Evrope shvatile neophodnost
ovakvih institucija i krenule sa osnivanjem istih. Sintetički fenobarbiton
je napravljen 1912. god kao prvi ozbiljniji lek u terapiji
ove bolesti, to mesto je i zadržao u narednih dvanaest godina.
Za mnoge poznate ličnosti kroz istoriju zna se da su imale epilepsiju:
Buda, Sokrat, Julije Cezar,
Aleksandar Veliki, Napoleon, Apostol Pavle, Vinset van Gog.
Dostojevski je na više mesta u mnogim svojim delima, kroz likove glavnih
junaka opisivao svoju bolest. To su detaljni opisi njegovih različitih
napada, kao generalizovanih sa gubitkom svesti, kompleksnih parcijalnih,
psihomotorni automatizmi. To su odlični klinički opisi temporalne epilepsije
od koje je on počeo da boluje kao dečak sa sedam godina.
