Stres
je sve ono što stvara poremeđaj našeg energetskog koherentnog-bioenergetskog
polja i naše biće
dovodi u neprirodni disbalans. Ako dugo traje, remeti zdravlje jer telo
troši svoje rezerve i snagu da se na prirodan način izbori sa raznim
agesima.
Akutni kao i hronični stres kod pacijenata sa epilepsijom izaziva emocionalne
i psihosomatske simptome a vrlo često moze da provocira epileptične
napade. Kod pacijenata i članova porodice koji teško prihvataju dijagnozu
epilepsije psihički stres je stalno prisutan naročito u sredinama koje
su opterećene predrasudama.Stres se može ispoljiti u vidu napada anksioznosti
ili depresivnih epizoda, nesanice a što sve može uticati na pojavu učestalih
epileptičnih napada.Kod pacijenata sa epilepsijom dobra kontrola napada
često eliminiše stres zbog opterećenja udruženog sa učestalim napadima.
U slučajevima dugotrajnog deijstva stresa kod izvesnih osoba javljaju se različiti
odgovori pod kliničkom slikom mentalne simptomatologije (anksiozno-depresivna
slika...) ili u vidu psihosomatskih simptoma ( duodenalni ulkus, astma,
somatoforni poremećaji..)
Medicinska istraživanja su dugo na stres gledala pod sumnjom, ali je u poslednjoj
deceniji postalo jasno da stres može da bude odgovoran i glavni uzrok
mnogih bolesti.
Šta je tačno stres?
Dr. Hans Seli je prvi upotrebio tu reč u fiziološkom smislu i
definisao stres kao nespecifičnu reakciju tela na bilo koji zahtev
koji je postavljen
pred njega.Opisao je generalni sindrom adaptacije u skladu sa kojim
telo na bilo koji ugrožavajući stimulus reaguje predvidljivim nizom
promena, uključujući i lučenje odgovarajućih hormona.
Ove rekacije predstavljaju zaštitni mehanizam i omogućavaju organizmu
da da odgovore na prisutne promene u okruženju.
Danas se pouzdano zna da organizam poseduje sasvim individualne i
specifične reakcije na spoljašnju pretnju.
Stres je akumulacija normalnih i nenormalnih pritisaka svakodnevnog
života koji testiraju sposobnost osobe da se sa njima izbori.
Dr. Danijel Fridman definiše stres kao zajedničku akciju tela i uma
koja uključuje procenu pretnje. Okidajući mehanizam je osobina percepcija
pretnje a ne sam dogadjaj.
Percepcija se modifikuje u skladu sa temperamentnom i iskustvom osobe.
Dr. Fridman ukazuje na činjenicu da svako individualno reaguje na
spolašnje pretnje u zavisnosti od prethodnih reakcija i sposobnosti
adaptacije.
Mnoga istraživanja ukazuju na prisutne hormonalne i biohemijske promene
koje se dešavaju u telu u stanju stresa.
Nivo kortizona, hormona koji luči nadbubrežna žlezda, povećava se
kao reakcija organizma na spektar stresogenih činilaca.
Hormon rasta takodje spada u grupu stresogenih hormona kao i prolaktin,
epinefrin, hormoni hipofize.Svi ovi parametri ukazuju da stres funkcioniše
kroz spregu dogadjaja:
Misao pokreće lučenje hormona, odnosno grupe hormona koje dovode do
mnogih promena u metabolizmu i fiziologiji organizma. Ova stresna
reakcija koja celo telo može da dovede do neverovatnih sposobnosti
za akciju,
odigrava se za samo hiljaditi deo sekunde.
Stresogene reakcije u negativnom smislu manifestuju se kao bolest.Stres
se javlja kao proces obolevanja, a efekti tog procesa se akumuliraju
u telu.
Proces se kod nekih osoba može ispoljiti hipertenzijom a kod drugih
pojavom čira na želucu, nepravilnostima u hormonalnom-menstrualnom
ciklusu kod žena, hroničnim dnevnim glavoboljama...
Stres se može ispoljiti kroz nespecifične simptome koji se vezuju
za takozvani sindrom sagorevanja.
Ono što ljudi osećaju kao sindrom sagorevanja a što lekari sve više
uočavaju jeste
iscrpljenost na svim nivoima, kao životna i emotivna iscrpljenost.
Fizički se pacijenti žale na umor, nesanicu, glavobolje, bolove u
ledjima, nedostatak
daha, neprestane prehlade i neželjeno smanjenje telesne mase.
Emocije i stav prema životu se menjaju u dosadu, nemir, osećaj
stagnacije i depresiju.
Ovakve osobe su razdražljive, cinične, ne mogu da se raduju tudjem
uspehu...
Da bi pobegli od sebe često se odaju alkoholu ili drogama.
Hronični stres je i “tihi ubica”. Stres uništava imunski sistem
tela, jer se inhibira sinteza prirodnim odbrambenih snaga oragnizma,
koje
nazivamo T limfociti i makrofazi.
Smatra se da povećani nivoi kortizola i drugih stres hormona utiču
na ovu inhibiciju.
Kako su ove prirodne ”ćelije ubice”(T-limfociti i makrofazi) primarno
zadužene za odbranu organizma od infekcija i bolesti, to je zaprovo
veza izmedju stresa i razvoja bolesti.
Adekvatno lečenje epilepsije je važno ne samo da bi se sprečili
napadi već da bi se i isključili drugi dodatni stresovi
koji nisu u vezi sa
samim napadima. U tu svrhu se koriste
bihejvioralne tehnike koje pomažu pacijentu da spreči početno opterećenje.
Ako je psihički faktor uzrok opterećenja ili ako naprezanje dovodi
do takvih poremećaja uvek je potrebna konsultacija psihijatra. Svi
ovi
kontinuirani, dodatni poremećaji koji izazivaju stres, mogu da budu
razlog da se pacijent ne oseća dobro, čak i kada su epileptički napadi
dobro kontrolisani.
Da bi se otklonili efekti naprezanja organizma, koji nastaju
u slučajevima dugotrajnog stresa, važne su pored bihejvioralnih
tehnika i tehnike
relaksacije kao i primena farmako terapije – anksiolitika.
