PSIHOSOMATSKE BOLESTI

 

Psihosomatske bolesti podrazunevaju telesno obolenje u kojem je psihički, emocionalni činilac odigrao važnu ulogu u nastanku bolesti.Danas postoje više teorija koje pokušavaju da u svetlosti postojećih saznanja iz neurofiziologije i psihofiziologije objasne ovaj fenomen.

1.Svako prigušivanje emocija, kao svesni mehanizam odbrane ega, navodi se u svim teorijama, kao jedan od značajnih činilaca patogeneze vegetativnih disfunkcija.

2. Traume u detinjstvu (pasivna zavisnost), reaktiviranje dečije traume u odraslom dobu, tip konflikta, hronična hiperfunkcija sipmatikusa ili parasimpatikusa. Tako da se na osnovu toga sve psihosomatske bolesti mogu podeliti u dve grupe. Prva ,gde dominira hiperfunkcija simpatikusa pa nastaju kardiovaskularne bolesti i enodokrini poremećaji, i druga grupa
sa predominacijom parasimpatikusa gde se nalaze respiraotorni i gastrointestinalni poremećaji.

3.Postoje teorije koje ističu tip ličnosti koja je disponirana za nastanak odredjene psihosomatske bolesti

4. Ima autora koji smatraju da je psihosomatska bolest upravo sindrom adaptacije na stres
Gde se proces prilagodjavanja na stres (adaptacioni sindrom) odvija u tri stadijuma: alarm, otornost i slom.

Psihosomatska medicina se bavi proučavanjem simultanih reakcija na razne sadržaje koji istovremeno nastaju u psihičkoj i telesnoj oblasti. Primer za ovo može da bude bilo koja vrsta stresa koja pokreće čitav niz istovremenih reakcija u telu i to promene u radu srca, krvnog pritiska, metabolizmu, gušenje u grudima, strah, poremećaj u misaonom toku, povećana budnost i slično. Koliko dugo će ovakva psihosomatska reakcija na stres trajati i kakve će biti posledice, zavisiće od vrste traume ali i opšteg stanja ličnosti u vreme traumatskog dogadjaja.
Psihosomatska medicina se bavi testiranjem vegetativnog nervnog sistema, koji se sastoji iz rada autonomnog nervnog sistema i endokrinog sistema.
Poznato je da ovaj sistem funkcioniše bez našeg znanja i bez uticaja naše volje, najviše odgovara našem nesvesnom biću, našem unutrašnjem JA. Ovaj sistem kontroliše rad svih naših unutrašnjih vitalnih organa, rad srca, pluća, rad želudca, gastrintestinalnog trakta, rad sistema endokrinih žlezda, kontroliše san i faze spavanja. Na ovaj način postaju nam jasniji uticaji naših nesvesnih unutrašnjih konflikta na rad somatskih organa.

Grupa francuskih autora psihoanalitičara i psihosomatičara, opisala je jedan opsti tip psihosomatskog bolesnika, koji je vrlo specifičan u svojoj strukturi ličnosti:
1. operativno mišljenje, koje podrazumeva kvalitativno siromaštvo u odnosima bolesnika sa njegovom okolinom,
2. defektna struktura unutrašnjeg JA koje se pokazuje u nezrelosti, kao i u neposrednom prašnjenju napetosti kroz psihosomatske reakcije,
3. psihosomatska regresija, koja se spušta na vrlo prmitivan razvojni stepen ličnosti, pri čemu se lako somatizuju agresivne i autodestruktivne težnje.

Ovakve strukture ličnosti mogu da se pronadju kod pacijenata sa migrenom, esencijalnom hipertenzijom, gastroduodenalnim čirom, alergijama.

Značaj ranog detinjstva i uticaj roditelja na kasniji razvoj nekog psihosomatskog bolesnika je bez sumnje od velikog značaja. Nedostatak ljubavi, i nedovoljna briga za dete kao i preterana briga i razmaženost mogu dovesti do stvaranja pasivno zavisnog tipa ličnosti, sklonog regresivnom reagovanju, odnosno psihosomatskog pacijenta.

Ljudskom organizmu priroda je podarila jednu vrstu ravnoteze,homeostazu u kojoj se smenjuju dejistvo parasimpatickog autonomnog nervnog sistema pod cijim se uticajima covek povlaci od spoljnih problema u dubine svog unutrasnjeg bica i simpatickog nervnog sistema koji pokrece individuu prema spolja podsticuci je na resavanje problema koje postavljaju procesi u spoljnoj sredini.
Ova prirodna ravnoteza veoma je promenjljiva i nesigurna cime se stvaraju uslovi za razvoj psihosomatske bolesti...” u koliko je u coveku vise duha , telo je u stanju dubokih promena koje vode ili hronicnim bolestima ili kompletnoj metamorfozi telesnog bica..”.

Zdravlje vec odavno nije besplatni poklon prirode, do kompletnog zdravlja se dolazi samo licnim i tegobnim naporom, u prvom redu naporom duhovnog bica.