STRAH
OD POJAVE EPILEPTIČNIH NAPADA ZBOG POVEĆANE FIZIČKE AKTIVNOSTI U SPORTU
Fizički
napor ne izaziva epileptične napade, a mala je verovatnoća da će ih
sport prouzrokovati. Ranije tvrdnje da epileptični napadi zapravo
nastaju prilikom odmaranja posle sportskih aktivnosti, istraživanjima
su opovrgnuta.
Iskustva norveških autora i Britanskog sportskog društva ukazuju da je broj
napada kod obolelih od epilepsije i bave se sportom, ostao isti ili se smanjio
u poređenju sa obolelima koji samo sede u svojim foteljama i gledaju u TV ekran.
Ako bi i došlo do epileptičnog napada u toku neke od sportskih aktivnosti, to
ne bi trebalo da dovede do zabrane bavljenja istim sportom ubuduće, jer ne postoji
jasna uzročno –posledična veza pojave napada i učestvovanja u određenoj sportskoj
aktivnosti. Pozitivan rezultat bavljenja sportom mnogo je veći od učinka koji
se dobija zabranom obolelom da se njime bavi.
STRAH
OD POVREĐIVANJA
Svaki
sport nosi izvesne rizike. Ako se rizici sagledaju i preduzmu mere
opreza, povređivanja se mogu izbeći. To vredi i za osobe sa epilepsijom,
koje žele da se bave sportom. BITNO JE DA TREBA PRIMENITI MERE OPREZA
umesto zabrana.
Istraživanja u nekim zemljama pokazuju da ljudi sa epilepsijom, u sportu imaju
isti broj povreda kao i svi ostali
TIMSKA
PROCENA SPORTOVA
Najbitnije
je da treba podržati želju obolelog od epilepsije da se bavi sportom.
Kojom vrstom sporta će se baviti, najbolje je proceniti za svakog
ponaosob. Pri tome, ako je moguće, treba poštovati njihovu želju.
U timu za određivanje vrste sporta treba da bude lekar i sportski
instruktor, a u slučaju obolele dece, još roditelj i učitelj. Oni
treba dobro da sagledaju rizike sporta i prirodu bolesti, tačnije,
vrstu epileptičnog napada. Uspeh takve procene je bolji, a i eventualne
odgovornosti su podeljene
ZAHTEVI
RODITELJA
Roditelji
obolele dece traže precizne odgovore u vezi sa rizikom od epileptičih
napada i vrstom sportskih aktivnosti koje su preporučljive za njihovu
decu. Prilikom donošenja odluke da li će se dete svrstati u grupu
sa višim ili nižim stepenom rizika, treba uzeti u obzir i procenu
roditelja.
BICIKLIZAM
Biciklizam
je kod nas omiljeni sport, posebno u Vojvodini. Ljudi se koriste biciklom
za obavljanje svog posla, ali i u rekreativne svrhe. Za obolele od
epilepsije, vožnja biciklom je bezbednija ako postoje izdvojene biciklističke
staze. Da bi se zaštitile u slučaju epileptičnog napada, obolele osobe
prilikom vožnje biciklom treba da nose zaštitnu kacigu na glavi. Zapravo,
to bi trebalo da bude obaveza, odnosno mera opreza da ne bi došlo
do povređivanja.
FUDBAL
Fudbal
je omiljen sport. Narod rado prati i podržava ovaj sport. Mnogi ljudi
u svom slobodnom vremenu opuštaju se igrajući fudbal. Taj sport odgovara
većini ljudi sa epilepsijom, ali se fudbalom ne bi smelo baviti svako
invalidno lice.
U centrima
za epilepsiju nekih razvijenih zemalja, održavaju se utakmice između
timova epileptičnih bolesnika i uktakmice različitih epileptičnih
centara.
EPILEPSIJA
I AKTIVNOSTI U SLOBODNOM VREMENU
Kada
su epileptični napadi pod punom kontrolom, ljudi sa epilepsijom razmišljaju
o aktivnostima kojima bi mogli da se bave u svom slobodnom vremenu.
Ali, mnogi od njih nemaju ni posao. Čuvanje svog fizičkog zdravlja
i sprečavanje psihičkog propadanja, pre svega svom samopouzdanja,
traže da se bave nečim što je celishodno.
Međutim,
aktivnosti zahtevaju izvesne mere predostrožnosti. One zavise od vrste
aktivnosti kojima osoba sa epilepsijom želi da se bavi, i od oblika
epilepsije koju ta osoba ima. Prema tome, mere predostrožnosti nisu
podjednake za sve obolele osobe.
Mere
predostrožnosti se preduzimaju zbog rizika kojima se obolela osoba
izlaže. Ako je u pitanju sport, očemu je više rečeno u brošuri o sportu
treba izbegavati sportove koje bi doveli do težih povređivanja, mada
svi sportovi mogu dovesti do toga. Treba znati (to se pre svega odnosi
na mlade ljude) da su naročito rizični sportovi padobranstvo, boks,
ragbi i hokej na ledu.
Bitno
je, i o tome treba voditi računa, da se ne donosi odluka niti započinje
sportska aktivnost u fazi odbacivanja lekova. U takvoj situaciji neophodno
je biti oprezan.
Prema
iskustvu stručnjaka za sportske aktivnosti, ljudi sa epilepsijom se
rado bave plivanjem. Pre svega treba biti dobar plivač a zatim, neophodno
je obezbediti samog sebe (korišćenjem pojasa za spasavanje, npr.),
ili biti pod stalnim nadzorom drugog plivača. Najbolje je o tome obavestiti
spasioce ako se radi o plivanju u bazenu. Izvesni sportski centri
daju posebne povlastice za invalidna lica. Npr. da samo takva lica mogu da koriste sporstke objekte u određeno vreme. Međutim,
osobe sa epileptičnim napadima se osećaju diskriminisane u takvim
situacijama. One ne žele da budu - markirane, već da se bave sportom
kao i ostali svet. Ali, treba biti razuman i proceniti kakvu bi reakciju
mogao izazvati epileptičan napad kod nepripremljenog sveta. To bi
moglo negativno delovati i na psihičko stanje osobe sa epilepsijom,
posle napada. Informisanje javnosti o problemima ljudi sa epilepsijom
promenilo bi ovakvu sliku. Svakako, to je duži proces i on ima šire
razmene.
